Dolazi cirkus

Nije teško svakoga dana naći prigodan podsetnik da živimo u zemlji dalekoj, na brdovitome Balkanu… redovno je uhvatiti se za glavu pre i posle svakog jela uz uvek prigodan uzdah. Naravno, postoje aspekti naše brdovitosti koji su meni lično divni i ne bi ih menjao ni za šta na svetu (barem za sada – stoga i jesam u Srbiji). Evo događaja od pre nekoliko dana, koji me je baš ostavio zbunjenog po gore navedenom pitanju.

Bobby`s back in town

Telenor promocije, dragi Votsone

Imam problem sa telekomunikacionim kompanijama. Tačnije, sa njihovim promotivnim aktivnostima. Suština je moje lično mišljenje da promocije imaju jako slabo dugoročno dejstvo na brend-kapital, te se svode na tzv. “vicious circle”, odnosno besmisleni krug trošenja para na izmišljanje novih vidova ili tema promocije, kako bi se održalo veštački izazvano interesovanje za dati brend. Smatram da je, u strateškom smislu, mnogo isplatljivije ulagati u izgradnju smislenih i trajnih vrednosti, na kojima celokupan brend može da počiva. Naravno, nisu sve promocije loše – loše su one koje ne čine ništa sem daju ljudima razlog da dati brend posmatraju kao rinfuznu robu na popustu.

Javno, javnije, ničije

Sve je počelo sa Mini Morisom i njihovom efemeralnom novogodišnjom OOH kampanjom. Već mesecima se, u podnožju gradskih bandera vuku izgaženi kartoni na kojima nam ova vazda popularna marka sokoćala čestita novogodišnje praznike. Jednu danas upravo videh na NBG strani Brankovog mosta, a verujem da još jedna sigurno krasi raskrsnicu kod Glavne železničke…

Izložba Bruketa+Žinić

Posetih danas, uz relativno velika očekivanja, veličanstvenu zgradu Geozavoda. Nikada ranije nisam ulazio unutra, a moram priznati da je ni spolja nisam previše puta zagledao. Jednostavno, nije moj deo grada. Prelepo, masivno, bogato. Englezi bi rekli “opulent” i bili bi u pravu. Fasciniran sam nivoom zapuštenosti zdanja koje je, koliko shvatih čitajući fasadu, tek sa kraja 19-og stoleća. Mislim da sam najviše bio zaslepljen veličanstvenošću propalog svetlarnika, sa kojeg preteći mrmolje nataložena desetleća čađi i smoga gradskog centra. Gutanje svetlosti, i taj neopisivo tužni miris knjiga… papira, voska, poveza, štavljene kože… koje se raspadaju, prosipajući vrpce po prostranim mermernim podovima, nikad očišćenim. Pretpostavljam da tako izgledaju i moja pluća.

Kad vam zubar kapu kroji, Pt 3

Hajde da pričamo o akauntima ovaj put, tu smo stali u prethodnom postu iz ove serije.  Trudim se da odmaknem od pukog kritikovanja, pametovanja i pridike. Rećićete mi da li uspevam, nadam se.  Hoću da ovo ima smisla svim interesnim stranama.

Citiraću Pecu, mog dragog web-drugara, za početak. Ovo je deo jednog od njegovih komentara na prošli post:

“(…)Na žalost, često nije dovoljno ni da se čovek dokaže svojim radom, ako nema druge “kvalitete”. Pre svega da ume da ćuti i klima glavom, smeje se na “šale” kad to treba, a ako ima kuma, strica, rođaka… na nekom bitnom mestu, uhaaaa eto ti sjajnog kreativca ili akaunta.”

Izneo bih sada “svoje” mišljenje (U stvari sam siguran da izmišljam točak, ali šta sad, zanimljivo je). Dakle, evo:

Strah.

Kloshar biznis, worldwide

Barem deset puta nedeljno zateknem se za volanom svog nesretnog Puntića, mileći preko starog železničkog, pa desno uz glavnu autobusku da bih ušao u Nemanjinu. Rutina, koju prekidam “lukavštinama” u uglavljivanju u rupe koje nastaju i nestaju među XXL kamiončinama u levoj traci. Nešto kao “wormhole” skakanje, mislim se ja, čestitajući sebi na svakom uspešno obavljenom prestrojavanju i neoborenom pešaku. Budući da su glavna železnička i autobuska stanica uvek centralne ulazne tačke u sistem jednog grada, svoju situaciju shvatam i pozitivno, koristeći gužvu da posmatram stotine ljudi koji nekuda idu ili od nekud stižu. Ovaj 600 metara dugi potez je definitivno najjeftiniji i najefikasniji način da se upoznate sa tom famoznom van-beogradskom-Srbijom, ukoliko ne putujete mnogo po Srbiji. Nego, da… sledi još jedno kukanje o uzaludnosti, zatucanosti i razbacivanju tuđih para…

Kad vam zubar kapu kroji… Pt 2

Prethodni post je načeo temu paradoksa postojanja kreativnih agencija (i kreativnog posla uopšte), pogotovo u Srbiji, odnosno potiranja njihove teoretske definicije delovanja kroz praksu.