Građanski Manifest

Ja sam Beograđanin, jer se smejem sam sebi. Jer imam muda za promene, i donosim ih sam sebi. I nisam slab na klišee i tradicije, i jebe mi se za elite, scene, podzemlja i splavove. Ja se ne definišem, jer nemam potrebu za tim. I puca mi kurac za bilo šta što podrazumeva bilo kakvu eksluzivnost, tajnovitost i ostale slepačke akcije. Definisan sam svojim postojanjem, i ja sam, jer jesam – Beograđanin.

 

Ja sam Beograd, jer sve dozvoljavam. I svi se trude da me obeleže: u liftu, na zidu, pištoljem,  ili baljezgarijama izgovorenim. Hoće da sam njihov. I da su oni moji. I neka. Obeležavam i ja, i pamtim, koliko me seku i deru. I ostajem svoj. A vi ga duvajte.

 

Daju mi da biram između zidnog slikarstva i Dolče-Gabana majica. Moj izbor sam ja sam, i moja snaga je neizmerno jaka jer je beznađe moje gorivo. Ovde, u mom gradu, ja sam najveći stranac. Tako i treba da bude, kao jebeni Mohikanci. Ja ne težim pobedi, jer pobede napolju nema. Moje postojanje je ipak pobeda sama po sebi, jer ja sam Beograđanin.

 

Ima energije u mojim ljudima. Izvitoperene, da. Brzo buđavi i prepušta se letargiji i groznoj smrti u raljama mase. Smrti kakvu samo ja mogu da joj pružim. I mladosti venu, kao što su uvek i venule- neke uzalud a neke i ne. A ja ostajem. Staro i mlado, zauvek i selo i grad. Ja sam čistilište svoje vrste, milionski lonac na vatri vremena. Ja volim da kipim, kipenje je moje osnovno stanje. Ja sam Beograd.

 

Selo, selendra, jebeni najšugaviji zaseok u Pizdincima nekim. E, isti ti kurac da li si tamo ili živiš sa narodom koji iz nekog razloga spada u beogradski. Ljudi koji ovde žive, rastrzani su grozno. Između vekovnog instinkta preživljavanja i nejasne težnje za, jeli, tim tako modernim konzumerizmom, svaka se pomen duše ubija i davi pre nego što uzme maha. Ne sme se ozbiljno razmišljati o duši, kada si graničar ili profi potrošač. Ne daj Bože, jel. Ali ja sam građanin, ej. Jebeno ovo nije bre moj svet. Svi ovi nedojebani likovi koji jurcaju oko mene. Isti kurac kao pre trista godina, kapiram. Samo što su sad grozniji jer mogu više da uzmu, jače da ujedu, dublje da izgaze, i dalje da se prevezu. Moj grad nije grad, nego baruština. I zato ja pravim svoj grad, tamo gde ova govna mogu da mi puše kurac- u sebi samom. Ja sam Beograd, jer sam Beograđanin. Ceo grad u mene jednog stane.

 

Trivijalne stvari, zaista. Da li se na Banjici čerupaju kokoške ili se održava kulturna manifestacija, apsolutno nema nikakvog uticaja na krajnji rezultat. Na kraju ja sve jedem, na ovaj ili onaj način… Moje ulice, moje zgrade, celo moje telo i delo, diktira sila potpuno drugačije motivisana i vremenski locirana u odnosu na mene. To je selo, koje je moja krv i motor. I frustrira to mnoge. I onda postanu selo unatraške, i to je smešno… Ja pobeđujem. Suvi koncentrat evolucije, kao glavni sastojak osvešćivanja, čini me milimetar po milimetar bližem cilju: Ja pravim Beograđane koji prave mene. Svašta ludo i lepo ispadne iz tog polu-sveta, i to me čini ozbiljnim gradom. Ja ću pobediti, jer sam već pobedio i vreme i prostor. Ja i jesam tih par nesretnika, osuđenih na tumaranje, jer samo to i ima smisla. Ja sam Beograđanin, i lutam svojim ulicama, gledam svoje ljude, po kiši, dok se smeju, u tramvaju. Rezultat je tumaranje poluslepog i dobrano pijanog čoveka po polumraku sopstvene građanske svesti. Rezultat je neizbežni status kvo, u kojem je masa jača, glasnija, brojnija… Vidi, gomila mojih uličnih svetiljki umre od raznih sranja. Svaki dan po neka, da li od prejakog napona, ili se jednostavno istroši. Nijedna, ipak, nije umrla od onih govnjivih rojeva insekata, koji svako malo tuku glavom pravo o njih… zar ne?

 

Epilog

 

Uvek će građanin biti najveći stranac u gradu, jer je to jedini način da se dokaže njegovo građanstvo.