Građanstvo: Kultura nekulture

Kafa, cigarete i Mark Lanegan. I takav jebeni bol u vratu. U samoj kičmi, kao kolac zabijen, bol, struja, sevanje munja i oblačenje Perunovo. Tera me taj nemir, jer se okrećem, iskrećem, nameštam, padam i teško ustajem. A moram da ustanem, ucrvljaću se. I razmišljam o prošlosti, poneki pogled bacim na budućnost. Razmišljam o puževima i koprivi, o organik farmingu. Razmišljam o Beogradu, o Manifestu, možda.

Voleo bih da definišem šta je grad. Sebi da definišem, ako išta. Mislim da sam prilično zbunjen po tom pitanju. Život u Londonu mi učvršćuje ideju da se grad, kao sredina, nije bitno izmenio od svog nastanka u modernoj formi – recimo kasnog srednjeg veka. Grad nastaje prirodnim putem na raskršćima, kao rešenje problema trgovine i efikasnije ekonomije. U staro vreme to je imalo smisla, a danas? Danas su gradovi u izvesnom smislu ruine. Održavaju se na tradicionalno velikoj koncentraciji usluga i pogodnosti koje nude svojim žiteljima. Jednostavno, broj ljudi koji već žive u gradu, čini da je naisplatljivije dalje razvijati delatnosti u njemu jer je pristup segmentu lakši. Iz toga sledi da još ljudi, u potrazi za uslugama i poslom koji nisu dostupni u njihovoj sredini dolaze u grad, noseći sa sobom teret svog prošlog života.

Činjenica da ljudi koji dolaze iz, uslovno rečeno, seoskih (malih) sredina nose sa sobom paradigme, običaje i kulturu svoje postojbine nije neobična, i potpuno je objašnjiva. Logika govori da se, posle generacije ili dve u gradu taj teret smanjuje, prihvataju se vrednosti nove sredine, i asimilacija je gotova. Ono što mene zanima je teret koji sa sobom nose ljudi koji su rođeni ili odrasli u velikom gradu, dakle bez veza sa ruralnim sredinama. Oni su ti koji treba da asimiluju pridošlice, što se u Beogradu ne dešava već dugo vremena. Mehanizam je pokvaren. Beograd je specifična sredina po tom pitanju, istorijski gledano. Veliki deo građanskih porodica i kulture ovog grada, efektivno je iskorenjen u toku svetskih ratova i posle njih. U gradovima poput Londona i Pariza, to nije bio slučaj. Možda je to razlog iz kog beograđani, pogotovo mlađi naraštaji, imaju toliko izraženu potrebu da se distanciraju i definišu kao građani velegrada, a ipak ne uspevaju da asimiluju pridošlice. Jedino što uspevaju je da uspostave „oni i mi“ stav, i da ga prodube i do besmisla ugaze u svoju ličnost. Te veštačke, nametnute podele su izražena karakteristika našeg naroda, i ovog podneblja, rekao bih. Moj problem sa njima je to što ne doprinose napretku, ni u kom smislu. Kako u Beogradu, tako u Londonu.

London i drugi slični gradovi, ipak, spadaju u kategoriju u kojoj prosta ogromnost i tradicionalna segmentisanost grada igra presudnu ulogu u alijenaciji i fragmentaciji. Postoje delovi grada koji su mnogo gori od Beograda, po svim relevantnim kulturološkim (pa i bezbednosnim) standardima, ali isto tako postoje i oaze građanstva, koje funkcionišu po svim protokolima. Beograd nema takav luksuz, jer je premali i neuređen. Uz to treba dodati i činjenicu da je komunizam i ludačko doseljavanje dovelo do potpunog mešanja i gubljenja svesti o staležu, vodeći u opštu papazjaniju u kojoj vojni penzioneri žive u istoj zgradi sa direktorima preduzeća, na primer. Ovo se ne dešava na zapadu, iz prostog razloga što sistem lociranja i stratifikacije tamo funkcioniše (da li putem taksi koje se plaćaju kao premija za život u određenom kvartu, ili nekako drugačije, sve jedno je). Svi beograđani su primorani da žive u apsolutno nedefinisanim kulturološkim uslovima, jer realne granice u staležima i geo-socijalnim raspodelama jednostavno ne postoje. Tinejdžeri, čija je potreba za otkrivanjem i definisanjem ličnog identiteta i sveta uopšte naizraženija, su najviše pogođeni ovakvim stanjem stvari. U nemogućnosti da trenutnu situaciju uhvate ni za rep ni za glavu, okreću se primitivnim principima podele među sobom, koje opet ne donose nikakve značajne rezultate, jer do pomaka u svesti koji je presudan za efektivnu i smislenu podelu, ne dolazi. Barem ne brzo.

Drugim rečima, takozvani građani, u želji da se distanciraju od pridošlica, primenjuju u tu svrhu metode koje će samim pridošlicama dati do znanja da nisu deo njihove grupacije, što je protivno ustaljenom redu stvari: građanin treće generacije živi na lokaciji koja je jednostavno ne dostupna pridošlici – u smislu finansijskih i administrativnih barijera i drugih „staklenih plafona“, i time je definisan, između ostalog. Osnovni paradoks situacije u Beogradu: prilikom primene primitivne metode deljenja, građanin se, uslovno rečeno, „spušta“ na nivo na kojem pretpostavlja da se pridošlica nalazi kulturološki, da bi mu što bolje objasnio kako je različit od njega. Dakle, građanin će svoju građanštinu pokušati da opiše na prost, svakome razumljiv način: pripadanjem određenom gradskom plemenu i ponosnim, prkosnim nošenjem simbola tog plemena u svakoj prilici. Problem sa ovim metodom je to što do imbecilnosti zatupljuje oštricu kojom se rezbari kultura jedne gradske sredine, postavljajući stvari filozofske, metafizičke i tek donekle materijalne prirode na čisto materijalno-estetski nivo (koji je opet paradoksalno neprihvatljiv, jer svi žive u istim zgradama i blokovima, deleći liftove, parkinge, parkove i hodnike. Srećuči se svakodnevno.). Pretpostavlja se, sasvim pogrešno, da je dovoljno usvojiti način govora, oblačenja i ophođenja određenog arhetipskog gradskog plemena, da bi se potvrdila pripadnost istom – i time je građanin različit od pridošlice, koji datom plemenu ne pripada. Dok se ne otarasi naglaska i ode do najbliže radnje sa pogodnim stvarima, to jest.

U osnovi, problem sa ovakvom postavkom stvari je u tome što se građani u potpunosti poistovećuju sa pridošlicama od kojih žele da se otuđe po svaku cenu – idući unatrag od njih, dolaze bukvalno leđa uz leđa, praveći se da se ne primećuju. Razlike postaju čisto kozmetičke prirode, jer je lakše razlkovati se na taj način – na ulici, prvim pogledom se može zaključiti da li se sa nekim može ili ne može pričati/biti. Uočljiva razlika postaje svrha. I svi su isti, jer je svako poseban, kao i onaj pored njega.

Zanemaruju se prave kulturološke odlike ljudi koji žive u gradu, jer nisu pogodne za jasno deklarisanje različitosti. Pročitane knjige ili filozofske diskusije ne ostavljaju vidljiv znak na osobi (osim naočara, u ekstremnim slučajevima) dok slušanje metal muzike ili pohađanje srednje dizajnerske itekako donose svako svoju paletu simbola koji se mogu iskoristiti u svrhu plemenske identifikacije. I pojam knjiškog/kompjuterskog moljca je na sličan način iskorišćen, arhetipom plemena „geek“-ova i Bukovskolikih boema. Ova dva primera su najbolji pokazatelj banalizovanja građanske kulture, i njenog svođenja na eksterne outpute (retro odeća, šeširi, naočare, pijančenje, određena muzika i teme za razgovor) koji se mogu oponašati i tako omogućiti bezbrižno sticanje identiteta, u svojim i tuđim očima.

Moje shvatanje građanina se zasniva na intelektualno-kulturnoj ravni, i ima vrlo malo veze sa stvarnim geo-demografskim parametrima. Građanin je intelektualac, široko obrazovani predstavnik homo sapiens sapiens-a  koji se interesuje za sadržaje koji su mu dostupni.

Građanin, sticajem okolnosti, ne mora da brine o neposrednom preživljavanju, i ima na raspolaganju dovoljno vremena koje može da posveti ličnom usavršavanju i društveno-korisnim aktivnostima. I, krucijalno, to i čini.

Građanin ne sme biti srećan da guta sažvakane verzije bilo čega, kako kulture, tako mode, jezika i sveopšte slike sveta. Čineći to, građanin se odriče svog građanstva u korist sigurnosti koju nude prežvakani kalupi u koje se, silom prilika, uklapaju i pridošlice u grad.

Pridošlice, sa druge strane, u te kalupe uskaču kako bi smanjili sopstvene tenzije i donekle se uklopili u novu sredinu. Oblače se na određeni način, slede i muzika, mediji, način govora i kultura ponašanja. Uslovljeni materijalnom situacijom koja je često gora od one kod starosedelaca, pridošlice uglavnom odustaju od traženja sopstvenog izraza i prve generacije u gradu se koncentrišu na osvajanje i učvršćivanje svog parčeta hleba, krova nad glavom i slično. To je normalno, i za očekivati. Isto tako za očekivati je da sledeća generacija ostvari izvestan pomak u stepenu svoje kulturne osvešćenosti, što se u Beogradu retko dešava.

Građanin Beograda se nalazi u nezavidnoj poziciji. Sa jedne strane, nema platformu na kojoj uspešno može da zadovolji svoju taštinu, vodeći se principima intelektualnog rasta i razvoja – ustanove zadužene za olakšavanje ovakvog vida aktivnosti i samoaktualizacije su zapuštene i nadasve neadekvatne. Građanin nema podstrek da se dokazuje putem intelektualnog ili kulturnog rada – jer taj rad gotovo niko ne priznaje. Velikim trudom, dolazi se eventualno do izvesne moralne satisfakcije, koja opet većini nije dovoljno primamljiva nagrada. Sa druge strane, ukoliko prihvati paradigmu pridošlice – da se sve neophodno o ličnom opredeljenju, stavovima i mestu na kulturno-hijerarhijskoj lestvici može saznati iz odeće, muzike koja trešti iz auta/iPoda/kluba u kojem je prisutan, i načina govora, rešava problem taštine i zadovoljava ego, na relativno prihvatljiv način.

Opisana situacija dovodi do stanja stvari prisutnog u svim velikim gradovima: najveći procenat stanovništva grada u potpunosti je predan i posvećen življenju po principima koji potiču iz malih, kulturno nerazvijenih sredina. Građani koji zaista prihvataju i žive po postulatima gradskog života čine gotovo beznačajnu manjinu. Ali, ta manjina postoji i uspeva da napreduje u gradovima sa uređenom politikom stanovanja i gradske vlasti.

Sledeći paradoks se tiče izmene te tako neslavne proporcije. Ukoliko, uslovno rečeno, „prosvećeni“ građanin pokuša da proširi ideje koje nastaju istinskim istraživanjem sebe, zanimanjem za kulturu i nauku u bilo kakvom vidu, prinuđen je da to uradi na način koji je u biti istovetan onom koji se koristi u marketingu novih proizvoda. Drugačije rečeno, da bi produkt „visoke“ kulture bio prihvaćen, mora biti sveden na svima razumljiv koncept, što uglavnom dovodi do odsecanja najbitnijih delova, koji se tiču razumevanja šire ideje. U postojećim uslovima, istinska građanska kultura gubi svrhu samim uplivom u široki auditorijum, jer prestaje da bude iskrena i dosledna sama sebi – postaje komoditizovana, proizvod koji se može pretvoroti u simbol, zapakovati i prodati. Proces se ponavlja za bilo koju zamislivu svrhu – od muzike, preko trendova oblačenja, knjiga, načina izražavanja, likovne kulture i dizajna, pa nadalje. Svaki pokušaj menjanja, oplemenjivanja bazične plemenske kulture konceptima koji su komplikovaniji od već uvreženih, dovodi do infekcije same vakcine – tako da i ona, posle izvesnog vremena, po svojoj kompleksnosti bude adaptirana intelektualnom digestivnom traktu publike kojoj je servirana. Nemoguće je „izlečiti“ nekulturne pukim sipanjem koncepata po njima.

Jedini sistem koji se čini razložnim je rad na promeni samih paradgmi po kojima pridošlice i „pseudo-građani“ funkcionišu. Moja predpostavka je da je za to preko potreban uticaj koji vrše gradske vlasti, u smislu kreiranja i sprovođenja smislene gradske politike. Jedini način da se osigura opstanak kulture višeg nivoa u nerazređenoj formi je da ljudi koji treba da budu izloženi istoj budu „istrenirani“ da prihvataju nepoznate koncepte otvorenog duha, mozga i srca. U biti, treba stati na put zaglupljivanju, i postaviti obrazovni poredak tako da omogućava razvoj nezavisne misli, i inkvizitivnog, istraživačkog duha kod ljudi. Bez takve podloge, pogotovo u gradskoj sredini, nemoguće je govoriti o bilo kakvom kulturološkom pomaku. I nove generacije, koje budu rasle u gradu, nastaviće da se drže ograničenih kulturnih koncepata prihvatljivosti, nasleđenih od roditelja i utvrđenih u zatucanoj sredini njihovog odrastanja.

Podsvesna predpostavka da su svi građani isti, budući da žive u sličnim uslovima spoljne sredine (kvartovi, npr), čini da će ljudi koji primećuju razlike koje bi u normalnim uslovima bile pripisane pripadanju višem društvenom sloju, te razlike radije pripisati recimo kriminalu, nepravdi, itd. Čuvena srpska „da komšiji crkne krava“ upravo tu dolazi do izražaja. Beogradu treba jasna podela, kako bi mogao da postane ceo – kako bi ljudi imali cilj i znali na koju stranu treba uopšte skočiti, da bi se sledeći stepenik preskočio. Stratifikacija obezbeđuje pravac, jer daje pridošlici priliku da definiše i usvoji model ponašanja koji je relevantan i dovodi do uspeha u sredini – boljeg života za njega i porodicu, u lepšem kraju, sa skupljim kolima, itd. Naravno, ne tvrdim da je stratifikacija, iliti nedostatak iste, jedini krivac za trenutno stanje stvari. Obrazovanje je krucijalno. Agitujem samo da se vreme koje je potrebno za jasnu segmentaciju smanji, podizanjem svesnosti odgovornih gradskih struktura.

 

Hvala G. Tihomiru P. na idejama koje su učinile da ovaj esej poprimi malo kohezivniji i smisleniji oblik.