Reklama i kapitalizam po R. Milibandu

Država u Kapitalističkom Društvu (Ralph Miliband – the State in Capitalist Society, 1969)

…Miliband dokazuje da kapitalistička klasa nastoji „navesti društvo ne samo da prihvati politiku koju ona zagovara, već i etos, vrednosti i ciljeve koji su njeni, privredni sistem čiji je ona bitan deo, „način života“ koji je srž njenog bića.“ Miliband ilustruje svoj argument analizom reklame, pomoću koje kapitalistička preduzeća guraju i svoje proizvode i prihvatljivo lice kapitalizma. On dokazuje kako je svaka reklama politička, budući da služi povećanju moći i povlastica vladajuće klase. Putem reklama, gigantske korporacije u privatnom vlasništvu kao što su ICI, BICC, Unilever, ITT i najveće banke i naftne kompanije, propagiraju uverenje da su im glavna briga služba javnosti i blagostanje zajednice. Profit je od sekundarne važnosti i oslikan je uglavnom kao sredstvo za osiguranje bolje usluge. Slika korporacije i njenih proizvoda ispada još ružičastija kada se u reklamama povezuje sa „društveno priznatim vrednostima i normama“. Miliband dokazuje kako su kapitalizam i njegovi proizvodi pomoću reklama vešto povezani sa „integritetom, pouzdanošću, sigurnošću, roditeljskom ljubavlju, dečjom nedužnošću, dobrosusedskim odnosima, društvenošću“. Pomoću takve vrste asosijacija, izrabljivačka i tlačiteljska priroda kapitalizma uspešno je prikrivena. Napokon, reklama propagira verovanje da put ka sreći i ispunjenju vodi kroz gomilanje materijalnih dobara, posebno akviziciju proizvoda kapitalizma. Pojedinac se ohrabruje da „se zadovolji time da uživa blaženstvo i sreću kojom ga obasipa dobronamerno, rodoljubno i društveno odgovorno“ kapitalističko preduzeće. Miliband dokazuje kako nam reklama nudi jedan primer načina na koji kapitalizam postiže legitimitet…

Zanimljivo, ako niste ranije razmišljali na tu temu.

Dolazi cirkus

Nije teško svakoga dana naći prigodan podsetnik da živimo u zemlji dalekoj, na brdovitome Balkanu… redovno je uhvatiti se za glavu pre i posle svakog jela uz uvek prigodan uzdah. Naravno, postoje aspekti naše brdovitosti koji su meni lično divni i ne bi ih menjao ni za šta na svetu (barem za sada – stoga i jesam u Srbiji). Evo događaja od pre nekoliko dana, koji me je baš ostavio zbunjenog po gore navedenom pitanju.

Bobby`s back in town

Izložba Bruketa+Žinić

Posetih danas, uz relativno velika očekivanja, veličanstvenu zgradu Geozavoda. Nikada ranije nisam ulazio unutra, a moram priznati da je ni spolja nisam previše puta zagledao. Jednostavno, nije moj deo grada. Prelepo, masivno, bogato. Englezi bi rekli „opulent“ i bili bi u pravu. Fasciniran sam nivoom zapuštenosti zdanja koje je, koliko shvatih čitajući fasadu, tek sa kraja 19-og stoleća. Mislim da sam najviše bio zaslepljen veličanstvenošću propalog svetlarnika, sa kojeg preteći mrmolje nataložena desetleća čađi i smoga gradskog centra. Gutanje svetlosti, i taj neopisivo tužni miris knjiga… papira, voska, poveza, štavljene kože… koje se raspadaju, prosipajući vrpce po prostranim mermernim podovima, nikad očišćenim. Pretpostavljam da tako izgledaju i moja pluća.

Kad vam zubar kapu kroji, Pt 3

Hajde da pričamo o akauntima ovaj put, tu smo stali u prethodnom postu iz ove serije.  Trudim se da odmaknem od pukog kritikovanja, pametovanja i pridike. Rećićete mi da li uspevam, nadam se.  Hoću da ovo ima smisla svim interesnim stranama.

Citiraću Pecu, mog dragog web-drugara, za početak. Ovo je deo jednog od njegovih komentara na prošli post:

„(…)Na žalost, često nije dovoljno ni da se čovek dokaže svojim radom, ako nema druge “kvalitete”. Pre svega da ume da ćuti i klima glavom, smeje se na “šale” kad to treba, a ako ima kuma, strica, rođaka… na nekom bitnom mestu, uhaaaa eto ti sjajnog kreativca ili akaunta.“

Izneo bih sada „svoje“ mišljenje (U stvari sam siguran da izmišljam točak, ali šta sad, zanimljivo je). Dakle, evo:

Strah.

Kad vam zubar kapu kroji… Pt 2

Prethodni post je načeo temu paradoksa postojanja kreativnih agencija (i kreativnog posla uopšte), pogotovo u Srbiji, odnosno potiranja njihove teoretske definicije delovanja kroz praksu.

Kad vam zubar kapu kroji… Pt 1

…Ili mašin-bravar piše sastav, sve jedno je. Pogotovo ako ste po profesiji krojač ili pisac. Naravno, pretpostavljam da verovatno postoji zubar talentovan u isto vreme i za krojenje, kao i da u barem dvojici mašin-bravara na svetu čuče novi Peljevin i Bukovski. Tako vam je to, jer ljudi nikad nisu potpuno definisani svojim profesijama , pasvako od nas često ima poriv da se oproba u nečem novom, nečem divljem. Pretpostavljam da već vidite ka kojem vodopadu ja to danas plovim.

13h workday…

… je nešto o čemu sam do sada samo čitao u romanima poput „Niko i ništa u Parizu i Londonu“. E pa, došlo doba da se i to proba.

Nedavno sam bio na reunionu sa ljudima koji su završili moj fakultet i vratili se u Srbiju. Većina njih je u bankarskom sektoru, pa su mi zavideli na mom „fleksibilnom radnom vremenu“ i „kežual poslovnoj kulturi“. I tada sam se smejao, naslućujući zakuvavanje… Fleksibilno, oh da. I te kako.