Monthly Archives: mart 2009

Samo žvaka?

Zanimljivo kako se, kod nas barem, u proteklom periodu menja modus operandi vrednosne propozicije ponuda žvakaćih guma.

Orbit, kao lider na domaćem tržištu, godinama je insistirao na nadsinhronizovanim reklamama čija se koncepcija nije razlikovala od P&G/Henkel prašaka za veš. Sećate se svi onog „obrnutog bell curve-a“, te raznih prebelih osmeha plastičnih manekena?

Read the rest of this entry

Advertisements

PR disaster?

Samo kratko osvrtanje na havariju koja je zadesila Infostan, u smislu PR kriznog menadžmenta.

Morao se očekivati izliv nezadovoljstva. Moralo se očekivati da će biti prozivani da su banditi, pljačkaši i sve što uz to ide.

Isto tako, moralo se uzeti u obzir da je procenat neplatiša manji od 20%, te da je sasvim dovoljan broj onih koji na akciju koja je pred vratima gledaju indiferentno ili čak, sa odobravanjem. Zašto su oni nemi, tj. zašto nisu animirani da govore?

Primer moje majke – žena plaća Infostan račun od kad zna za sebe. „I kad nije bilo za telefon, bilo je za Infostan“ – tako mi kaže. Treba li sad njoj, koja kao predsednik kućnog saveta zna da joj se stanari godinama smeju što izdvaja hiljade i hiljade dinara za danak gradskog života, neko da joj priča populističke gluposti?

Ja kažem ne. Ona zna da je to cena života u Beogradu. Treba joj podrška – i treba da čuje svoj glas. Drugim rečima, PR Infostana, ko god da je u pitanju, je trebao da unapred spremi arsenal pozitivnih kritika i time jednostavno medijski sahrani ovu „bunu“. Verujem da to nije bilo neizvodljivo.

Ne ulazim u korektnost samog procesa, već se zadržavam na PR „leverage“ predispoziciji, koja je nažalost ostala neiskorišćena:

„Ja sam iz Beograda i plaćam Infostan 20 godina, svaki mesec, i ništa mi ne fali.“

„Ako imaš problem sa Infostanom – izvoli u Bor. U Čačak. U Gornji Milanovac. Tamo nemaju Infostan. Još uvek.“

„A sada svi vi što mi se smejete godinama, izvolite se uhvatiti za džep. Sa zateznom kamatom.“

Puno takvih primera, puno načina da ih iskoriste – da naprave dijalog i diskusiju, umesto da ćuteći trpe prozivke.

Šteta, moglo je biti super-poučno. Molim vas da komentari, ukoliko ih bude bilo, ostanu u kontekstu, jer bih jako voleo da čujem razmišljanja koja nisu neophodno zagađena eksplikacijama samog čina (sa pravne, ekonomske ili bilo koje druge strane).

Banke u Srbiji: nove tehnologije

Neumitno je bilo da se, pre ili kasnije, počnem osvrtati na način poslovanja banaka u Srbiji. Jako sam ciničan što se tiče bankarstva uopšte, a moje obrazovanje je samo doprinelo učvršćivanju ovog stava.

Bojim se da otvorim Pandorinu kutiju mog rastućeg nezadovoljstva bankarskim uslugama, te načinom njihove realizacije i sprovođenja marketinških programa banaka u našoj zemlji. Pokušaću da sve to lagano i (vrlo) postepeno kanališem u seriju postova koji obrađuju teme u izolaciji, kako bih izbegao mamutske postove.

Read the rest of this entry

Advertajzing sa onoga svijeta

Nekoliko puta godišnje, kao uostalom i svako drugi, nađem se na nekom od beogradskih grobalja. Na stranu činjenica da sam shvatio kako volim da razmišljam na takvim mestima, postoji nešto što me je pogodilo preko svake mere, a primetih ga tek vrlo skoro.

Napominjem, bio sam na grobu voljene osobe, što sigurno utiče na moju imparcijalnost – ali hej, ko uopšte ide na groblje iz drugog razloga?

Dakle, stvar je u ovome:

groblje stiker

Read the rest of this entry

dostava na kućnu adresu – poslovni model

Jako me zanima kako sve to funkcioniše i isprobaću od sledeće plate, obećavam. Za (ne)sretnike koji ne žive na prostoru opština Novi Beograd, Zemun ili Bežanijske Kose, pa nisu „popili flajer“, pričam o servisu „Vaš Potrčko“.

Dakle, jako jednostavan koncept: okrenete telefon, kažete šta Vam treba (verbatim navedeni primeri na flajeru: cigarete, hrana iz Meka, kondomi…) i dečko to lepo donese. Plaćate 200 RSD bakšiš preko fiskalnog računa i to je manje-više to.

Razmišljam: kako se osiguravaju od toga da ih „batice sa smislom za humor“ (kakav oksimoron) ne „vuku za nos“? Budući da sam odrastao na tromeđi gorenavedene tri opštine, uopšte mi nije teško da zamislim taj zluradi polu-osmeh, ispijene oči i nazalan glas – „Š’a pare, a?“ – kako se to rešava? Jesu li „potrčko momci“ još veći od potencijalnih šaljivdžija? Nose li sredstva prinudne naplate? Kako je to regulisano? Sumnjam da menadžment ove startup kompanije razmatra scenario podnošenja tužbe za svaki ovakav slučaj. Troškovi postupka su preveliki, ako se ne varam. Sa druge strane, lako se pročuje da se neko može „nasamariti“ na ovakav način – ukoliko to dopuste jedanput, eto im belaja sa svim sledećim mušterijama.

Moram da primetim da su se (pretpostavljam) momci koji vode firmu donekle uozbiljili u roku od samo mesec-dva dana, i to me baš raduje. Prvi flajer koji sam našao u sandučetu je vizuelno bio grozota, ako mi se dozvoljava da iznesem sud. Nasuprot ovoj tezi (clipart kao osnova dizajna – izgubio sam flajer, inače bih postavio sken), stoji činjenica da je taj i takav flajer, kao inicijalno obaveštenje o ponudi, rezultovao dovoljnim prihodima da se sledeća inkarnacija značajno grafički unapredi. Postavljen je i veb-sajt.

Na stranu što svi ti oblici marketinških komunikacija pate od dečijih bolesti, bolno očiglednih nekome ko je „u materiji“ – oni ipak rade posao. I to je jedino što je bitno.

USP ovakve ponude je suviše jak da bi bio uslovljen lošim dizajnom, prosto rečeno. Ne znam koliko je strateškog planiranja zaista svesno izvedeno pri pokretanju ovog servisa, ali sam zadivljen prostom logičnošću i prirodnošću njegove pojave baš SADA i OVDE (tj u tim opštinama). Jako bih voleo da uradim intervju sa odgovornima za ovaj servis i potražim odgovore na pitanja koja me muče, uz put testirajući njihovu osetljivost.