Advertajzing sa onoga svijeta

Nekoliko puta godišnje, kao uostalom i svako drugi, nađem se na nekom od beogradskih grobalja. Na stranu činjenica da sam shvatio kako volim da razmišljam na takvim mestima, postoji nešto što me je pogodilo preko svake mere, a primetih ga tek vrlo skoro.

Napominjem, bio sam na grobu voljene osobe, što sigurno utiče na moju imparcijalnost – ali hej, ko uopšte ide na groblje iz drugog razloga?

Dakle, stvar je u ovome:

Ova je bila zalepljena pri „donjem levom“ uglu horizontalne ploče nadgrobnog spomenika. Obiđem sa zadnje strane i gle – još jedna, sa zadnje strane vertikalne ploče. Podigavši pogled tada, budući da sam gledao stotine spomenika „sa leđa“, videh upravo stotinu žutih nalepnica. Na svakom od njih. Najmanje po jedna, pretpostavljam.

Strašno sam se naljutio, te raskrvario zanokticu stružući „svoje“ dve. Zatim, taman kada sam pomislio da sam pobedio – bivam potpuno nokautiran. Na jednoj od ivica ploče, uočavam uklesan broj telefona. Jako loš osećaj.

Razmišljam od tada i pitam se ko je u krivu? Da li ja reagujem preterano? Jasna mi je tradicija ostavljanja potpisa od strane graditelja, koja se danas manifestuje u onim „kamenima temeljcima“ u zidovima građevina, gde piše „izgradio taj i taj, te i te godine“. Ali to su zgrade. Ili crkve iz perioda Renesanse, zar ne? U proizvodnji današnjih nadgrobnih spomenika u Srbiji, nema trunke takve vrste umetnosti (imam u vidu da je neko ipak morao da dizajnira prvi primerak, naravno) – u pitanju je masovna proizvodnja. Ergo, ne vidim nikakvo opravdanje za uklesivanje broja telefona i lepljenje dve reklamne nalepnice kamenorezačke radnje na grob koji sam ja (moj otac) kupio, kao gotov proizvod. Razumeo bih nekakav potpis ili šta već, da je u pitanju tradicionalni srpski nadgrobni spomenik od klesanog kamena peščara, kakvi su bili u upotrebi po šumadijskim selima do 1950-ih. Status umetničkog dela je evidentan u takvim slučajevima, ali na takvim spomenicima, starim stotinama godina, uglavnom nema potpisa nikog sem ožalošćenih (bio u selu, proverio) – jer su oni ti koji „spomenik dižu“!

Pitam se, da li „umetnik“ uopšte obaveštava kupca spomenika da će se na istom besplatno oglašavati za prokletih „vjeki vjekov“? I deca danas znaju da se oglasni prostor plaća, izuzimajući recimo „gerila“ oglašavanje. Zašto bih onda ja, u dvadeset prvom veku, trpeo da neko besplatno koristi večno počivalište moje porodice kao oglasni prostor? Što se mene tiče, to je čisto iskorišćavanje, jer realno, ko će razmišljati o takvim stvarima kada treba da sahrani bližnjeg svog, zar ne? Period šoka se beskrupulozno koristi za neetičko oglašavanje na privatnoj imovini (što nadgrobna ploča jeste) bez traženja saglasnosti od vlasnika.

Nisam se mnogo šetkao po stranim grobljima ali sam bio na nekoliko. Verujem da bih primetio da imaju DREČAVO ŽUTE nalepnice na sebi. Svi odreda. I uklesani broj telefona „umetnika“.

Ima li ovde prostora za zakon? Mislite li da preterujem? Posavetujte me.

P.S: izvinjavam se na emocionalno-nabijenom postu, ali drugačije nije moglo.