Kad vam zubar kapu kroji… Pt 2

Prethodni post je načeo temu paradoksa postojanja kreativnih agencija (i kreativnog posla uopšte), pogotovo u Srbiji, odnosno potiranja njihove teoretske definicije delovanja kroz praksu.

U organizaciji

Sa strane organizacija, držaću se advertajzing agencije, koja u današnje doba ne živi od puke kreativnosti ali je to i dalje modus operandi. Sve se one busaju u grudi svojim kreativnim dostignućima i to je u redu, pretpostavljam. Ono što nije u redu je da, pogotovo u Srbiji, pristaju na to da ih klijenti tretiraju kao delove svojih organizacija, zadužene za puku linijsku proizvodnju.

Samo da raščistim: nemam ništa protiv definisanja stvari i na taj način – ono čemu se protivim je licemerje i budalaština od plesa koji igraju parovi agencija-klijent, pretvarajući se da su stvari ovakve ili onakve. Kada bi na početku saradnje agencija rekla „okej, mi smo od danas vaše istureno marketing odeljenje, radimo sve što nam kažete, kada nam kažete.“, sve bi bilo u redu i ja ne bih imao temu za post.

Realnost je, ipak, sasvim drugačija. Često nedovoljno obrazovani, neopunomoćeni i bez adekvatnog profesionalnog integriteta, nezavisni marketari se povijaju kako vetar duva. Naravno, ovo je posledica toga što klijenti ne veruju u marketing, te gledaju kako će na njemu uštedeti, umesto kako će dobiti najveću vrednost za svoj novac (čega se dotičem u postu P-P-K). Ne verovanje u marketing za sobom povlači filozofiju saradnje koja se bazira na uslovljavanju tipa „ako nećeš ti da radiš kako ja kažem, ima ko hoće. I to za manje pare!“. U našoj kuluturološko-ekonomskoj klimi, čuvanje obraza postaje preskupa investicija za bilo koju organizaciju suočenu sa ovakvim klijentom i to je kraj svake diskusije.

Kao ličnost

Integritet profesije je škakljiv pojam u Srbiji. Bez dublje analize problema, nameće se podvojavanje koje je tako očigledno u advertajzing industriji. Kreativci (u najširem smislu) su ljudi koji žive od definisanja sebe i sveta oko njih kroz najrazličitije prizme. Naravno, da bi takav posao imao smisla i efekta za klijenta, kreativcu je pored konkretnog briefa potrebno dati i određenu slobodu. Slobodu da se izrazi kao umetnik, ličnost ili kako god, u zadatim okvirima. Slobodu da svoj talenat, iskustvo i znanje pretoči u smislen izraz, savršeno skrojen za klijenta. Ovakav ekosistem je zamišljen kao idealna podloga za stvaranje visoko kvalitetnih rešenja i njegovo postojanje se uzima zdravo-za-gotovo. Teorijsko postojanje ovakvog ekosistema je upravo i razlog zašto ogroman broj kreativnih ljudi i odlučuje da se oproba u advertajzingu.

Podvajanje nastupa kada cela ta teorijska osnova saradnje agencija-klijent padne u vodu, odmah nakon ispostavljanja prvog drafta rešenja. Kada klijentov predstavnik kaže nešto poput „neka mu majica bude malo manje crvena… i neka budu plave oči, a ne zelene.“ ili „prilagoditi stil pisanja, redigovati sve posle XYZ, tako da sve bude sterilno i bezopasno“. Većina takvih „upada“ u polje rada agencije i samog kreativca se dešava na svakodnevnoj bazi. Dosta takvih upada deluje sasvim bezazleno i neke intervencije se zaista relativno lako i izvode. Ali, ispod svega toga se nazire ideja, odnosno dogma koja je sve sem bezazlena: iskonsko nastojanje predstavnika klijenta da od nezavisnog, spoljnog saradnika sa sopstvenim sistemom vrednosti, načini prostog operatera. Činjenica da u praksi funkcioniše upravo ova, direktna parodija teoretskog ekosistema je razlog frustracije velikog broja zaista kreativnih ljudi u advertajzingu, verujem.

Zašto?

Moja teorija je ovde opet dvojaka. Sa jedne strane, primetićete da kroz dobar deo teksta razgraničavam pojmove „klijent“ i „predstavnik klijenta“. U suštini, ono na šta ciljam je definisanje jedne od najčešćih situacija u domaćem biznisu: brend menadžera (često) velike korporacije, koji sebi daje za pravo da njegov/njen lični ukus diktira koncepciju korporativnog/brend oglašavanja. Opasnosti koje čuče iza ovakvog pristupa stvarima su tako mnogobrojne da ću im sigurno posvetiti poseban post. Za sada, iskazaću moje mišljenje da su prosta ljudska nadobudnost i ego-trip (u celoj svojoj širokoj paleti nastupa i delovanja) najveća prepreka zaista dobrim advertajzing kampanjama. Dakle, ovde nemamo problema sa klijentom kao organizacijom, koja je spremna da kreativcu pruži „odrešene ruke“ na osnovu briefa, već sa predstavnikom klijenta koji ima Napoleonov sindrom. U ovoj situaciji postoji mogućnost da dobar account „zaobiđe“ problematičnu osobu i ipak izgura originalnu ideju agencije kroz drvo komunikacione hijerarhije (blagosloven neka je Internet).

Sa druge strane, manje kompanije (pogotovo domaće, a „dvaput pogotovo“ one čiji su šefovi iznikli u „biznis sredini“ devedesetih) uglavnom veze nemaju sa samim pojmom marketinga. Dovoljan primer je tv/radijski džingl komercijalnog bloka bilo kojeg medija, koji se uporno najavljuje kao „maaaarkeeeting!“. Neću dalje trošiti reči. Tu nailazimo na betonski zid nerazumevanja i apsolutnog nedostatka ikakve dobre volje iliti diskusije – marketing (a pogotovo advertajzing) je nešto što „treba raditi“. A ko će bolje znati kako treba raditi nego sam Gazda. Zar nije on taj koji je (verbatim!) „iz niizčega  napravijo ovije dve fabrike“? Bespredmetno je i započinjati teme koje počinju ezoteričkim pitanjima tipa „kojeg pola je Vaš brend?“. Ćutimo i radimo za suv lebac. Neki se trude da postepeno obrazuju klijenta, mada uglavno tu i nema neke pomoći – sa faraonima se ne pregovara.

I Šta sad?

Ništa specijalno, revoluciju niko neće dizati. Jedino što kreativac na poziciji kreativca može, je da se nada da će naleteti na kreativca na poziciji akaunta. Udruženi, mogu lepo da se uhvate za uši i igraju kolo, kad im stigne četrdeset i treći zahtev za izmenu „…flajera za na vrata. Font nam je malo bled.“. Takođe, ponekad mogu i da, trudom i zalaganjem, objasne klijentu zašto nešto zaista treba da bude ovako, a ne onako. Zaista je neophodno izgarati i nadasve verovati u svoju sopstvenu priču (pod pretpostavkom da je smislena i za klijenta). Većina akaunta za to nije sposobna, jer naprosto nisu dobri trgovci. Ili nisu dovoljno kreativni. Ili ih baš briga, naravno, jer oni svoju platu primaju. Ali to je već sledeći post.

Nastavljamo dalje ubrzo. Komentarišite ako vam nešto bode oči.

Advertisements

Posted on april 21, 2009, in Advertajzing, Filozofiranje, Strategy and tagged , , , , . Bookmark the permalink. 10 komentara.

  1. Zaista se nadam da će se još kolega uključiti u ovu temu. Ne očekujem da će se bilo šta promeniti, ali ovakve rasprave nikako ne mogu da škode. Miloš je pomenuo, čini mi se, nekoliko glavnih problema sa kojima se svakodnevno susrećemo u ovom poslu.
    Prvi je vezan za marketing menadžere, tj. klijente. Zaista se često zapitam kako se ti ljudi biraju i regrutuju za svoj posao. Kao da postoji neki šablon po kome velike firme (naši klijenti) biraju ljude za marketinški deo posla. Navešću par ličnih primera, iz saradnje sa menadžerima zaista velikih firmi.
    Jednom prilikom se desilo da takav menadžer, ili „menadžer“ pogleda šta sam radio za njen brend i počne sa pričom o mom delu posla. Da skratim, tražila je da promenim boje koje sam aplicirao. Naravno, usledilo je objašnjenje da su to boje iz knjige standarda, koja je veoma jasno definisala šta se sme a šta ne sme. Nakon nekoliko minuta objašnjavanja da se njoj sviđaju druge boje, zamolio sam je da ode i pusti me da radim svoj posao, na najkulturniji mogući način. Naravno da je usledila kritika kod mog generalnog nakon toga.
    Sledeći primer se desio prilikom overe veoma bitne štampe, velikog tiraža u inostranstvu. Jedan od brend menadžera je bio samnom na tom putu i došlo je do određenog problema u njegovom delu posla. Pošto to nije imalo veze sa mojim delom, taj menadžer je morao da donese odluku… zamislite, menadžer pa još mora da donese odluku! I usledio je poziv velikom šefu, koji je doneo tu odluku. Kad sam pitao zašto je morao veliki šef to da uradi, usledio je kratak odgovor – pa tako moramo. Dakle, nekoga zaposle, daju mu lepo zvanje, finu platu, službeni auto… a odluka je i dalje na nekom drugom?!
    Veoma je slična situacija sa akauntima u agencijama. Ne znam kako se oni biraju za posao, ali je činjenica da im nije dozvoljeno da sami donose bitne odluke. Tu je i ona večita škola: klijent je uvek u pravu. E, tako naučeni i odgajani akaunti nisu oni koje Miloš spominje, nema tu kreativnosti u njihovom delu posla. Oni služe da razmenjuju poruke između klijenta i kreativaca, i da na vreme objasne kako oni znaju da klijent ne voli takvo kreativno rešenje, i da se to promeni pre nego se pošalje na odobrenje. U njima ima puno straha, jer im nije dozvoljeno da rade drugačije. Zato se sve i svodi na priču – ne talasaj puno, veži konja gde ti gazda kaže. Oni zajedno se zaista ponašaju kao da su agencije nekakvi servisi za ispomoć klijentu, ili kako ja često umem da kažem – mi smo mali miševi, klijent nam govori da pomeramo gore/dole ili povećamo/smanjimo… promenimo boju i onda samo klik na miša. I to je to.
    Kreativci… isto pitanje postavljam kao i kod ostalih. Ko pravi izbor kad zapošljava kreativce? Koji je tu presudni faktor? Da li se gleda portfolio, iskustvo, završena škola? Ja sam veoma rigidan kad je u pitanju izbor kreativaca, ali i svih ostalih. Jadnostavno, čovek mora da bude školovan da bi bio dobar u svom poslu. E, u toj grupi školovanih dalje treba tražiti one bolje. Naravno da ima izuzetaka, veoma nadarenih kreativaca bez škole, ali to su samo izuzeci. Ali kad govorimo o njima, treba ih porediti sa isto tako nadarenim osobama koje su, pored talenta, završili i neku školu za posao kojim se bave.
    Znate, nisam ubeđen da će kreativac sa završenom srednjom mašinskom, ekonomskim fakultetom ili bilo kojom trećom školom biti bolji od nekoga sa završenim grafičkim dizajnom, ili drugom potrebnom školom. Bez namere da uvredim bilo koga, oni su se specijalizovali za neke druge poslove, to i treba da rade. Ja često kažem da postoje grafički dizajneri i oni koji se bave grafičkim dizajnom.
    Imam puno godina iskustva u velim agencijama i znam o čemu pišem. Na žalost, često nije dovoljno ni da se čovek dokaže svojim radom, ako nema druge „kvalitete“. Pre svega da ume da ćuti i klima glavom, smeje se na „šale“ kad to treba, a ako ima kuma, strica, rođaka… na nekom bitnom mestu, uhaaaa eto ti sjajnog kreativca ili akaunta.
    Da se vratim na početak teme, tj. odnos klijent/agencija. Tužna je istina da agencije ne povlače „liniju preko koje se ne ide“. Logika je da se klijentu sve dozvoljava, da se ne izgubi posao. Bez obzira koliko je snažna agencija. Izuzetno su retki menadžeri agencija koji imaju hrabrosti da podvuku tu liniju i „sukobe“ se sa klijentom. A šta može da izađe iz takvog sukoba? Bolje kreativno rešenje, svakako.
    Zar klijent nije angažovao agenciju da uradi deo posla za koji on nije osposobljen? Dakle, plaćaju agencije, ali onda uvode totalno subjektivni element zvani lična osećanja i počinju da menjaju nešto za šta nisu obučeni. A to bi agencija morala da prekine, jer se tako degradira rad, dakle i imidž same agencije a sa druge strane se ne pomaže ni klijentu, koji nas je angažovao zbog našeg znanja, zar ne? Štiteći agenciju, štitimo još više klijenta. Tako bi trebalo da bude, ali na žalost to nije realnost. I tako će dugo da bude, dok ne dođu neki novi menadžeri i u velike firme/klijente i u agencije. A kako da se oni pojave, kad su od prvog radnog dana učeni drugačije?
    Stavovi koje sam ovde izneo su me često vodili, i još uvek me vode u probleme. Ali to su moji stavovi iza kojih čvrsto stojim i spreman sam da se za njih borim, jer sam svestan da se samo tako može nešto promeniti.

  2. živ bio, Peco, hvala ti na komentaru, zaista. Mislim da je još rano da očekujemo neku značajniju razmenu mišljenja na ovom blogu. Ako nema skandala tipa „ko je ko u marketingu“, pretpostavljam da retko koji akaunt, tj. menadžer i zađe ovde.

    Nadam se da će se i to vremenom promeniti, a ja ću nastaviti da pišem, pokušavam da animiram i podstičem diskusiju.

  3. Ma… Recimo da sam vise dehidrir’o od prezvakavanja ovih tema na portalu DizajnZona, forum Advertajzing… Tako da nemam mnogo sta da dodam na Tvoj post, na Pecin komentar, a ni na svoje postove na DZ-u, 🙂

    @Peca:
    Samo par „interpelacija“.

    Slazem se u vezi sa tezom o skolovanju kad su u pitanju dizajneri, odnosno art-direktori, samo sto postoji jedan generalni problem: ni najskolovaniji dizajneri i art-direktori, ukoliko su skolovani u Srbiji u okviru ovdasnjeg visokoobrazovnog sistema, sve jedno da li drzavnog ili privatnog, nece, blago receno, imati bas najbolju predstavu o tome kako se od nekog proizvoda (sta god da je proizvod: korporacija, roba, usluga, licnost, ideja) stize do brenda, vizuelnog identiteta brenda i vizuelnog segmenta promocije brenda – zato sto je ogromna vecina nasih katedri za dizajn, pa i onih za graficki ili veb-dizajn, jos uvek koncipirano po principu: „pa, dobro, ako i jeste primenjena, to je tek puko ‘nuzno zlo’, ipak je to, pre svega, nicim uslovljeno uzviseno i elitno umetnicko stvaralastvo“. Izvinjavam se, ali to je neoprostiv pristup. I to se oseca u mnogim ostvarenjima, ako smem tako reci, „akademskih dizajnera“.

    Dakle, kad su branding, advertising & promotion u pitanju, preostaje samoukost, i to ona vrsta samoukosti koju ne obezbedjuje Fruht-Rakic-Rakiceveva „Graficki dizajn – Kreacija za trziste“, jer ta knjiga ne objasnjava na adekvatan nacin ni poziciju, ni ulogu, ni nacin ucesca dizajnera/art-direktora u kreiranju brenda i promocije… vec je ipak neophodno poznavanje engleskog za naslove kao sto su „Creative Advertising“, „Advertising Concept Book“, i mnogi drugi, pa onda trazenje i citanje (cak i besplatnih!) samoedukativnih sadrzaja po Internetu…

    Well, ako je samoedukacija jos uvek nuzan put do znanja o branding-u i advertising-u – a znamo da za takvo shto u Civilizaciji postoje ozbiljne i cenjene katedre, strukovne shkole, specijalisticke ili vokacijske studije – well, zasto onda inteligentnima, kreativnima i posvecenima ne bi bilo dovoljno uz to pohoditi i onih kurseva za graficki dizajn koji, u trenutku pohadjanja, poseduju Adobe licencu za odrzavanje tog kursa? Gde se opet vracamo na pitanje samoedukacije…

    O drugoj polovini „promotivnog mozga“ – copywriter-ima, odnosno, tradicionalnim creative director-ima – necu ni da pricam: od Ogilvy-ja, Ser-a bez akademske titule, koji je prethodno bio putujuci trgovac i istrazivac javnog mnjenja, preko nesudjenog novinara Leo Burnett-a, pa do pravnika Lazara Dzamica…

    Ja sam copywriter, nesudjeni sociolog, nesudjeni „akademski“ pravnik, nesudjeni novinar, nesudjeni songwriter… elem, u ovoj zemlji u kojoj tek nastaje pojam profesionalnog orijentisanja, i ja sam morao i moram da se bavim samoedukacijom.

    U nas je bila cesta zabluda, pa je neretko i danas, da su diplomirani dramaturzi k’o stvoreni za copywriter-e… To je problem: i oni su obrazovani za „umetnike“, odnosno, da losim prevodom parafraziram Rosera Rivza: „Ako ume da pishe, to ne znachi da ume i da proda proizvod; a ako ne ume da proda proizvod, onda on definitvno ne zna da pishe copy.“

    To je josh jedan od problema u nas, i on takodje zapocinje svoje prostiranje u „upravljackim“ i „poslovnim“ segmentima nasih agencija, te se proteze na „kreativne“ segmente: to shto se toliko ucestalo – i najpre ce to biti zbog straha od javnog manifestovanja sopstvenog neznanja – preskace strateski pristup u trazenju USP-a kao neceg, bozemoj, zastarelog, sto vise nije u trendu, sto nije „modernatje“, te se pristupa „kreiranju“ „advertising“ „koncepta“ na osnovu sopstvene bogomdanosti da se „iz odmah“ „oseti“ shta i kakav treba da bude „ta strategija i taj koncept“. I tako se dolazi do caka, fora, fazona, catch-eva, „gvintova“ i slichnih budalashtina koje nemaju bele veze sa proizvodom i brendom.

    • Hvala na komentaru Mirtodore, jako mi je milo & drago da sam ti najzad izmamio koje slovce na ovom blogu. Mogu samo da se nadam da ti neće biti i poslednje. Zaista mi znači. Naravno, još jednom hvala i tebi, Peco.

      Upravo sam po ko zna koji put prežvakao Bernbach et al. VW print antologiju… podsetila me ta USP žalopojka. Sledi 2:00am rifovanje.

      U Srbiji nema mesta za advetajzing, još uvek. Neće ga ni biti dokle se god ne napravi prostor za strategiju i marketing u ovdašnjem poslovanju, pre svega. Mislim da je to izvor velikog dela vaše i moje frustracije.

      U suštini, tu i vidim potencijalnu ulogu ovog bloga. Lako je pasivno kritikovati lošu advertajzing praksu, ali svi negde znamo da to nema vidljivog uticaja gotovo ni na šta (osim što kritičarima daje ventil). Ono što zaista treba uraditi, a nije ni malo lako, jeste zainteresovati profesionalce na rukovodećim pozicijama da saznaju i prihvate ideje marketinga i moderne poslovne prakse uopšte. Jer džaba nam sva priča, ukoliko nas niko pod milim Bogom ne sluša. A na DZ je upravo to slučaj.

      Po statistikama koje su mi dostupne, imam enorman broj poseta (u poređenju sa ostalim člancima) postovima na temu HACCPa, BCGa, AP alata i sličnih rabota. Naravno, ukoliko ne računam „Ko je Ko“, post koji je i moja majka pročitala. U procesu sam pisanja neke vrste nepretencioznog „priručnika za rukovodioce“, koji nameravam da objavljujem ovde, kao neki malecni doprinos rešavanju gore opisanog problema. Nadam se da ću i dalje imati vašu podršku i da vas neće mrzeti da nastavite da konstruktivno komentarišete teme, a sve to u nadi da će ovo jednoga dana čitati ljudi kojima je i namenjeno.

      • Licno, smatram da je problem jos „raniji“ – u strateski i koncepcijski projektovanom i uspeshno realizovanom ODUSTVU realne konkurencije u ovoj zemlji.

        Ako vec nisi vid’o, pogledaj online drugu epizodu serijala „Sluzbena (zlo)upotreba“ emisije „Insajder“, tacnije, pogledaj u toj epizodi konferenciju za shtampu preduzeca Luka Beograd.

        Da li si ikada vid’o loshiji crisis PR? Oni, jednostavno, pricaju bilo sta: tvrde da su vec rekli nesto sto nisu rekli, tvrde da je nesto tacno zato sto oni tako kazu, pozivaju se na clan zakona koji ne citiraju (u fazonu: „Dragi“ novinari, iscimajte se sami…), tvrde da dijametralno suprotni stavovi, u stvari, znace sasvim isto…

        Nadrealno.

        Oni se, jednostavno, uopste nisu pripremali ne za crisis PR, vec za PR uopste, jer ih NE ZANIMA kakav ce stav imati javnost, jer ZNAJU da stav javnosti NECE imati uticaja na trzisnu poziciju ni Luke Beograd, ni vlasnika Luke Beograd, ni bilo kog posla tog vlasnika.

        Tako je isto i sa bednom uslugom u Maxi-jima: hoce li im zbog takve usluge pasti promet? Ne, jer nemas gde drugde da obavljas redovnu dnevnu kupovinu. Pristani na takvu uslugu ili crkni od gladi i zaraznih bolesti.

        Tacnije, ako potrosim pola sata na odlazak i povratak, mogu da odem do STR-a koji mora da ima vise cene jer placa posebnu taksu zato sto radi celu noc!

        I to, kao, nije ocigledna indicija namernog stvaranja preduslova za monopolski polozaj na trzistu?

        Da ne pricamo o odabiru „osumnjicenih“ za „organizovani privredni kriminal“ od strane drzavnog tuzioca – „Eko-Produkt“, „C-Market“, „Agroziv“, „Gemax“… ljudi koji su osumnjiceni za do tada TOLERISANI kriminal kojim se bave i svi ostali u istoj branshi, ali je su, u „gonjenim“ slucajevima, u pitanju lideri u branshi u koju Delta upravo „ulazi“ ili „puca na vrh“… Uz svaki rizik da budem nazvan teoreticarem zavere, to se sasvim slobodno moze nazvati „indicija pokazne vezbe za sve ostale u tim branshama“.

        O „anti-aukcijskoj“ privatizaciji C-Marketa i Pekabete ni ne vredi trositi reci, s obzirom da je apsolutno isti princip vec vrlo transparentno objasnjen na primeru 200 ha beogradskog recnog priobalja…

        U takvim uslovima poslovanja, strategija i kreativnost u oglasavanju i svim drugim vidovima promocije su potpuno nebitni jer imaju funkciju slicnu „zabavi na dvoru“ – nesto kao egzoticne plesacice iz zemalja porobljenih u prethodnom ratnom pohodu.

        Postoji razlog zbog kojeg Ochevi Osnivachi SAD nisu u Deklaraciji nezavisnosti napisali: „Ovim aktom mi, uspeshni biznismeni s kraja 18. veka, proglashavamo sebe i svoje porodice jedinima koji imaju pravo da se bogate u branshama u kojima mi vec poslujemo“.

        Ili, mozda preciznije: postoji razlog zbog kojih se Deklaracija nezavisnosti SAD smatra jednim od istorijskih chinova kojim je srednji vek konacno „likvidiran“.

        Ili pak nije? Bar ne svuda?

        Kada i mi ovde budemo imali biznismene i profesionalne politicare koji nece posedovati vizionarstvo vilinog konjica, alavost mravojeda, hrabrost srne, odlucnost kornjace i empatichnost nilskog konja (a koje necemo sami sebi likvidirati, bilo kolektivno posle revolucije, bilo individualno snajperom) – mozda se i nama posreci da iz srednjeg veka NAJZAD izadjemo.

        A tada ce biti i smisla i mesta i za HR, i za CRM, i za IMC, i za PR, i za CSR, i za 4P, i za AIDA, i za USP, i za ATL i BTL… i za razne druge skracenice kojima se pokondireni i priuceni nazovi menadzeri u Srbiji danas tako rado, puni sebe bez ikakvog pokrica, gadjaju k’o deca blatom, ne shvatajuci (za razliku od retkih u koje spadash) njihovu stvarnu sushtinu i realnu namenu.

  4. Pozdrav Mirtodore. Eto ga, jedan od kolega se javio. Dobro, polako krećemo sa diskusijama na ovom blogu.
    Slažem sa tvojom opaskom o učenju koje pokriva, tj. ne pokriva stvaranje brenda ili robne marke ili kako god se ovde to zove. Naše škole zaista prave klasične grafičke dizajnere (ovde smo počeli priču o toj grupi kreativaca, a kako i ja pripadam istoj, o njoj i najviše mogu da pišem) jer se, valjda, računa da će svi da rade u grafičkim studijima, štamparijama, kao dizajneri po raznim proizvodnim firmama. Nema puno osvrta na marketinške agencija, za sad. Doduše one i jesu najnekreativnije mesto za jednog dizajnera, baš iz ranije pomentuh razloga sa kojima smo i počeli ovu temu.
    Ipak, ja bih i ovde dao blagu prednost školovanim dizajnerima. Ako uzmemo da je samoukost u ovoj oblasti neophodna, oni koji su prošli kroz kakvu-takvu teoriju (marketing, ekonomija, sociologija…) u školi i kroz jedan školski sistem koji ih uči sistematizaciji u smislu prilaza problemu, imaju izgrađeniji pristip tom „samoučenju“. Opet poredim one koji imaju isto iskustvo i staž, sa obe strane.
    Što se tiče Maxija… pa ima ovde još nekih objekata gde možeš da obavljaš dnevnu trgovinu. U Maxi retko ulazim. Mislim da konkurencija postoji, ali ne postoji uticaj javnosti. Gde su udruženja kupaca koja treba da štite naše interese? Ko će ovde da ima bilo kakve poslovne probleme zbog moralne kritike javnosti? To nam fali mnogo više od konkurencije, uz neophodne izmene zakona koje bi takođe ovo polje bolje regulisale.
    Evo jedan mali primer. Nedavno sam bio poslom u Hrvatskoj i kupovao u jednom od sličnih mega marketa. Cena Kras-ovog, slovenačkog pršuta je tamo oko 10€/Kg dok je isti taj pršut u Beogradu negde oko 20€/Kg. Isti proizvođač. imamo i mi i oni carine, ali je njihov PDV 22%. Ko je tu lud? Nije konkurencija, već svi mi koji kupujemo po tako nepovoljnim uslovima.
    Da se vratim na marketing i naše agencije i klijente. Da li se ikome od kolega desilo da klijent traži da upozna tim sa kojim će da sarađuje? Recimo, agencija je dobila posao na pič-u i sad klijent traži da pogleda sa kim će da sarađuje. Želi da ima uvid u kvalitet ljudi koji će da rade na njegovoj promociji. Da li je neko tražio da pogleda radove baš tih ljudi iz tima, da pogleda njihove CV-jeve? Meni se to samo jednom desilo, a klijent je bio strani. I tada su podaci iz agencije bili malo frizirani. U to vreme sam radio kao grafički dizajner bez škole i tražio sam da mi tako stoji u podacima. Slučajno ili ne, te iste godine sam dao otkaz u agenciji i upisao školu. Iz svog ličnog iskustva znam kako je biti sa jedne ili druge strane.

  5. Naravno, ovdasnje institucionalno skolovani dizajneri imaju kraci put samoedukacije, pod uslovom da su zaista ucili to sto su ih ucili i pod uslovom da su se i toku institucionalnog skolovanja bavili dodatnom samoedukacijom iz oblasti iz koje su ih ucili, teorijski ili prakticno, sve jedno. Samo sam zeleo da preduhitrim nehatno perpetuiranje nekih predrasuda. (A cak nismo stigli da se bavimo ni ageism-om, 🙂 )

    Maxi… Hm, dacu dva primera.

    1. Zivis na pocetku Svetogorske. Gde mozes obavljati dnevnu kupovinu?
    Maxi na pocetku Svetogorske, Maxi na kraju Svetogorske, Maxi na pocetku Hilandarske, Maxi u donjem delu Nusiceve, Maxi u gornjem delu Nusiceve… Naravno, sve su to bivsi C-marketi i Pekabete.
    Sta jos ima od drugih mesta za dnevnu kupovinu?
    Pa… Recimo, ona privatna radnja pored Maxi-ja u Hilandarskoj. I ona krsh piljarnica u Majke Jevrosime, sto je vec dalekooo… I to je to. Privatnik u Palmoticevoj je zatvorio, a Verano nije otvorio Familija Market na Terazijama… A i ko ce da gilja dotle?!

    2. Novi Beograd. Zivis na pocetku Narodnih heroja. Veliki Maxi u Fontani (bivsi C-market), Veliki Maxi u Narodnih heroja 30 (bivsa Pekabeta)… Ostalo? STR kod gospa Djurdje u Kafejcu, a ko voli da gilja, ima i Hipermarket u Merkator Centru…

    Mislim da, kad govore o procentima trzista, ovi nasi „statisticari“ i „ekonomisti“ uracunavaju i pekare, prodavnice zdrave hrane, diskonte pica ili hemije, kioske sa luksuznijom prehrambenom robom (vina, cigare, slatkisi)… Elem, ako neko u bilo kojoj od tih radnji uspe da odjednom kupi hleb „Sava“, jogurt „Imlek“ i bilo koji deterdzent, i tako 7 dana u nedelji – pojescu server na kojem je ovaj post.

  6. Heheh, Mirtodore, ili recimo živiš u blokovima, pa imaš: Tuš, maxi, Familiju, Ideju, pa u krugu od još par minuta vožnje Idea Extra, Idea na Bežaniji, Tempo, Roda, Rodić Merkator, Merkator… uz sve silne STR-ove i pekare. Nije da je samo Maxi tu, ali jeste da niko od spomenutih ne obraća pažnju na realne cene i maržu. Dok je ovakvo stanje u zemlji, oni ga obilato koriste, a mi trpimo. Sve ovo ne znači da Maxi nema monopol. Ima ga itekako.
    Što se tiče onoga da li su školovani dizajenri zaista učili i radili na sebi tokom studiranja, to se lako da videti. Ali opet stoji da i onaj ko je najmanje radio i prošao sa nižim ocenama zna više od onoga ko to gradivo nije pogledao, logično zar ne? Meni nije logično da neko izabere neku školu i onda joj se ne posveti. Ako želiš da budeš dizjaner i još si položio prijemni ispit, ne vidim razlog da ne studiraš onako kako treba i još sam širiš svoje veštine.
    Nego, odosmo malo u OT. Šta da radimo sa tim prokletim odnosom klijent/agencija u kome ni jedna strana ne dobija niti pruža ono što bi trebalo? Da čekamo da se biznismeni nastali 90-ih godina povuku sa scene i predaju menadžerske poslove nekim novim klincima? A šta mi da radimo u međuvremenu?

  7. navucicete gnev shive ako ovako nastavite

    lepo se dogodi sajentoloshka ekonomska kriza a vi bi da promishljate

    c-c-c

    preedjite na tamnu stranu ^_^

  8. Stava sam da je skola/strucna sprema irelevantna stvar i da je jedina stvar po kojoj cenis kvalitet profesionalca njegov output/rezultati.

    Brand manager – nemam dovoljno iskustva da sudim no ipak bih potpisao receno, mada me je skoro jedan prijatno iznenadio otvorenim pitanjem da li mogu da ga uputim u jedan (istina relativno noviji) e-marketinski koncept, sa sve trazenjem materijala za ucenje. Isto tako sam bio neprijatno iznenadjen nivoom znanja kreativaca iz jedne poznate agencije kada je e-marketing u pitanju.

    I bas po pitanju kreativaca i kreativnosti u advertajzingu, zanima me kako ljudi iz branshe vide efekte alata koji omogucavaju merenje efikasnosti razlicitih kreativnih resenja, prakticno izbacujuci instinkt i iskustvo – kreativnost u nemaloj meri – iz igre. Ispravite ako gresim.

    Sto se klijenata tice – uvek ce biti onih koji ‘traze zeca’. Na upravi je da odluci da li se to isplati ili ne, a na ljudima koji znaju, da se nerviraju zbog toga sto prolaze inferiorna resenja…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s