Kad vam zubar kapu kroji, Pt 3

Hajde da pričamo o akauntima ovaj put, tu smo stali u prethodnom postu iz ove serije.  Trudim se da odmaknem od pukog kritikovanja, pametovanja i pridike. Rećićete mi da li uspevam, nadam se.  Hoću da ovo ima smisla svim interesnim stranama.

Citiraću Pecu, mog dragog web-drugara, za početak. Ovo je deo jednog od njegovih komentara na prošli post:

„(…)Na žalost, često nije dovoljno ni da se čovek dokaže svojim radom, ako nema druge “kvalitete”. Pre svega da ume da ćuti i klima glavom, smeje se na “šale” kad to treba, a ako ima kuma, strica, rođaka… na nekom bitnom mestu, uhaaaa eto ti sjajnog kreativca ili akaunta.“

Izneo bih sada „svoje“ mišljenje (U stvari sam siguran da izmišljam točak, ali šta sad, zanimljivo je). Dakle, evo:

Strah.

Akaunti u agencijama i njihovi parnjaci u vidu srednjih menadžera u korporacijama su najuplašenija bića u poznatom svemiru. Odmah iza njih su „gazde“ i viši menadžment, rekao bih.

Sve se može objasniti strahom. Svaka ludačka odluka i njeno preinačenje. Svaki nemogući rok i povećanje logoa za 4mm. Svako popuštanje i vezivanje konja. Svaki brainstorming u kojem neko kaže „ma daj, ne lupetaj“. Strah je majka motivacije. Za njega smo svi mi samo proćelavi majmunčići.

Evo, razmislite o tome, pa me opovrgnite (ili mi jednostavno recite ko je već pisao o ovome). Ako uzmem da razlažem Pecin komentar u tom svetlu, meni se čini jasnim sledeće: za navedenu situaciju nije kriv akaunt, koliko gazda. Gazda pati od standardnih srpskih bolesti u vidu ego-tripova i manijakalne bogomdanosti. Za održavanje šarade od poslovne kulture u organizaciji čiji je vlasnik/despot/upravnik, a koja čini jedini društveno prihvatljiv paravan za prikrivanje besmisla njegovog postojanja, gazda se služi dobrim starim despotizmom. U srži, novosrpski gazda-čovek je potpuno nesiguran u sebe i svoju vrednost kao čoveka, budući da je okrenut materijalnom do u krajnost. Bajka konzumerističkog spektakla, koju je kupio „do koske“, mu obećava ispunjenje samoaktualizujućih potreba, ali nikada ih zaista ne ispunjava (opšte mesto, znam). Iz toga sledi da svoje podanike koristi kao metaforički Kleenex, budući da mu jedino potpuno povlađivanje i reafirmacija totalnog autoriteta njegove svete ličnosti mogu doneti ikakvo zadovoljenje. Ovaj paragraf sam po sebi zaslužuje barem seriju postova.

Po svojoj definiciji, akaunte, ti si prodavac. Teorija prodaje kaže da ti je u prirodi da uvek prodaješ i sebe i svoju robu zajedno. Ako proširiš polje delovanja ove maksime van poslovnog konteksta, videćeš da to u stvari nije ništa drugo nego definicija bilo koje društvene transakcije u našim životima, što je i logično. Svi mi nekome nešto prodajemo, uvek i svuda. Doći će vreme kada će biti potrebno da prodaješ i sebe i svoju robu ljudima kod kojih šarada ne pali. Ljudima koje ne zanima kolike su ti grudi, ili ko ti je kum, jer prosto nisu odavde. Moraš se spremiti da prodaješ globalnom selu, da se tako izrazim. Interesuješ li se za Indiju? Ne? E pa, možda bi trebalo da počneš.

U praksi, akaunte, tebe driblaju svi, a ti ne umeš da im oduzmeš loptu. Problem je u tome što činjenica da ne umeš da driblaš, umesto da te motiviše, tebe sputava i ostavlja zauvek vezanih nogu. A zašto? Zato što i ti, kao i tvoj gazda, najčešće boluješ od istih strahova. Zato što svoj posao smatraš „poslom“, a ne produžetkom svojih bazičnih aktivnosti i interesovanja. Kao arbajt. Odrađuješ džob. Hendluješ klijenta. I u tu svrhu ne-daj-Bog da neko pomisli da si „ispustio uzde“, da nešto ne znaš ili ne umeš. Zašto? Zato što, budući da posao smatraš nečim što te sprečava da i tu trećinu dana provedeš u svom omiljenom kafiću, nemaš svest da možeš da sedneš i naučiš sve što ti treba, kada god ti treba. Tvoj strah i stav koji iz njega proizilazi zasnovan je samo na tvojoj ličnoj lenjosti, akaunte, podržanoj od strane „sistemske lenjosti“, toliko uvrežene u našu kulturu življenja.

U redu je ne znati. Nije u redu ostati neznalica, jer si u „pravoj“ tržišnoj situaciji tada nekonkurentan. Iskreno verujem da je jedini razlog zbog kojeg se čini da privreda u ovoj zemlji iole funkcioniše taj što su barijere za istinski ulazak stranih firmi u Srbiju još uvek previsoke. Kada se slome, a slomiće se, poješće nas. Ne zvao se ja Lolimer.

P.S: zaista nisam prezadovoljan ovim postom. suviše ideja, loša realizacija. Moraću da prestanem da diktiram u pero i napravim plan pisanja. Opraštajte, do tada.

Advertisements

Posted on maj 9, 2009, in Advertajzing, Filozofiranje, Strategy and tagged , , , . Bookmark the permalink. 8 komentara.

  1. Nisam hteo da odgovorim u ovoj temi, čekao sam da se javi još neko od kolega, bilo da je akaunt ili kreativac il’ neko treći. Pošto nema nikoga ko bi izneo svoje viđenje situacije, a kako je šteta da ovakva tema prođe bez komentara, ja ću napisati koju reč.
    Kao prvo, hteo bih da naglasim da verujem da ima akaunta koji se ne uklapaju u ovaj profil. Ja nisam imao priliku da radim sa takvima, ali zaista verujem da negde među njima ima nekoga ko zna svoj posao i želi da ga dobro radi, pa se tako i ponaša.
    Miloš je napisao da su akaunti, ustvari prodavci. Da, slažem se sa tim. Oni i jesu ono što se ovde zvalo, ili se još uvek u manje trendi okruženju zove komercijalista. Mada njihov posao ne bi treba da se ograničava samo na to polje.
    Imao sam priliku da prisustvujem jednodnevnom predavanju/kursu koje nam je držala gospođa iz Njujorka (Red Shoes, ako se ne varam), vezano za agencije i odnos akaunti – kreativci. Dobro predavanje, imalo se šta čuti i naučiti. Svi su bili oduševljeni… i onda smo sutradan svi došli na posao. A predavanje? A sva ta mudrost? Oduševljenje? Ništa od toga, ni pomisli da se nešto promeni u poslovnom ponašanju. Napisa Miloš, strah je to strašan. Taj strah, uz jasne signale iz vrha agencija, ih vodi u njihovom svakodnevnom poslu. Nema eksperimentisanja, nema pokušaja da se nešto uradi bolje, drugačije… zašto to raditi i ulaziti u „sukob“ sa klijentom, kad je daleko lakše i sigurnije klimati glavom i uraditi kao klijent traži. Bolje je gaziti kreativce i njima se suprostaviti, jer sve ostaje u kući i nema puno problema. Ne daj bože da klijent prijavi šefovima da tu neki akunt razmišlja i nudi bolja rešenja.
    Možda je taj strah uzrok često viđenog ponašanja kod akunta – kad neki projekat dobro prođe akauti govore: ovo sam odlično uradio. Kad projekat ne prođe i bude kritikovan sledi: ma dizajner je ovo zeznuo, ne valja ništa. Često sam gledao kako akunti prisvajaju kreativne poslove, iako nisu ni crtali, ni fotografisali, ni snimali, ni dizajnirali. Oni jesu deo tima koji je učestvovao u realizaciji posla i jedan deo uspeha jeste njihov, ali zašto sve prisvajaju i zašto sve negiraju kad je u pitanju neuspeh?
    Koji je izvor tog straha? Pa dobro, šta je najgore što može da snađe akaunta ili bilo koga zaposlenog u agenciji? Da dobije otkaz… pa šta? Zar je to sve vredno svakodnevnog ponižavanja od strane klijenata? Naravno da nije, ali lako je nama, kreativcima, da pričamo tako. Mi dobijemo otkaz i nastavimo da radimo od kuće, kao frilenseri. A šta će siroti akunti? Oni su vezani za agencije, a oni srećniji jednog dana pređu kod klijenta i naučeni na maltretiranje, počinju to da primenjuju obilato, ali sad sa druge strane. I tako u krug.
    A kad će doći vreme da se taj začarani krug prekine i kad će akaunt, zajedno sa dizajnerom raditi kao tim i kao deo tog tima braniti rešanja i kvalitet i tako automatski braniti i klijenta od samoga sebe? Valjda i kad direktori iz 90-ih počnu da izumiru. Kad se svest o poslovanju promeni i kad agencije počnu da podvlače crte ispod kojih se ne ide. Toga za sada nema, ili ima jednako retko kao što su retki i akaunti spremni na „sukob“ sa klijentom. Kad se izbriše sramotno pravilo: veži konja gde ti gazda kaže. Da gazda zna tvoj deo posla, ne bi te zaposlio!

  2. Radim u firmi gde gazda stalno dovodi neke nove likove da gazduju i tako svi u okviru poslovnog sistema, imaju neko svoje malo gazdinstvo. Posao je takav da kreativnost nije neophodna,ni pozeljna, ideje se ne cesljaju na razdeljak, a ja – predstavnik marketinga u promilima, sam bacena u svoj mali kutak odakle promatram gazdovanje i strah gor(nj)ih. Moglo bi da se kaze da sam po zanimanju manekenka, samo da sam malo visa. Akaunti su poslovni. I sami.
    Ukoliko imate vremena i prostora da svoju kreativnost pretocite u rad, bez straha da ce vas neko zaustaviti i u najmanjem pokusaju, zgrabite svoju sansu (vezite gazdu u slobodnom prevodu), i ne oklevajte mnogo.

  3. Hvala, bolje vas nasla! 🙂 Jeste da sam izvukla tvoju i Pecinu, recenicu iz konteksta, ali uglavnom mislim na ovo: „Problem je u tome što činjenica da ne umeš da driblaš, umesto da te motiviše, tebe sputava i ostavlja zauvek vezanih nogu…A kad će doći vreme da se taj začarani krug prekine i kad će akaunt, zajedno sa dizajnerom raditi kao tim…?“

    ps odlican je tekst!

    • hvala. Iskreno, mislim da je ovo jedan od lošijih tekstova. Teško je pisati o ovakvim temama koncizno (pogotovo ako nisi pisac), a to je neophodno da bi se o njima moglo diskutovati. Ovaj tekst je u starijim verzijama bio i po dva, tri puta duži, ali ne odgovara blog-formatu takvo pisanije.

      Odgovori na sva pitanja koja ja pokušavam da obradim u bavljenju teorijom poslovanja su krajnje jednostavni: kao što mirtodor sa DZ reče skoro u nekoj temi tamo na forumu, (parafraziram) „Ko shvata, ne treba mu. Ko ne shvata, neće ni tražiti.“ Mislim da to pravilo važi za celokupni čovečiji životni put, s tim što je najviše izraženo u segmentima u kojima je za uspeh potreban trud – uspeh u poslu, npr.

      Stoga, odgovor na Pecino pitanje, što se mene tiče, je – nikad. To jest, samo retko, kao izuzetak koji potvrđuje pravilo. Timski rad je zasnovan na empatiji (opet malo tople vode, pretpostavljam) i svako ko tvrdi da to nije tačno krivi istinu, po mom skromnom mišljenju. Celokupno zapadno društvo je već dugo, dugo vremena sistematski operisano od empatije. Bez empatije nema integrisanog marketinga koji je, u svojoj biti, filozofija poslovanja koja se bukvalno živi. Bez ljudi koji su sposobni da uopšte teoretski postave integrisani pristup marketingu kao polaznu tačku svog delovanja, bespredmetno je pričati o primenama takvog modela u poslovnoj praksi.

      Ali opet, pričamo o tome. I vi i ja. I to nas, valjda, i čini ljudima. Mislim da tako treba da bude.

  4. Kad će doći vreme da se prekine začarani krug? Ko to zna, možda kad se Miloš i Peca udruže ili zasebno otvore nešto svoje, ili neko treći ko sve ovo prati. Upravo su ovakve teme dobrodošle, jer se mogu pojaviti ljudi koji mogu dovesti do nekakvih promena. Takođe je i dobro da neki samo čitaju i ćute. Verujem da takvi nemaju dovoljno snage da pokrenu promene i zato je bolje da samo posmatraju iz prikrajka. Ovde ne pišem ništa loše o njima, jednostavno smatram da su dovoljno realni i svesni svoje snage i to poštujem.
    Iz ovakvih rasprava dolazi do druženja, makar ono bilo samo blogovsko i forumsko. Ja sam na ovaj način upoznao jedan broj sjajnih i profesionalnih ljudi, koje bih teško primetio u klasičnom poslovnom okruženju koje kritikujemo. To je vremenom preraslo web druženje.
    Trenutna situacija ne ide u našu korist, ali treba izdržati još par godina, pa ko zna šta će nam budućnost doneti. Neka ovde bude još više ljudi poput Miloša, Mirtodora, Jasmine…

  5. Peco, hvala što si me spomenuo!
    Elem, znam da se za sada ovaj brainstorming možda svodi na vas nekoliko pojedinaca (u šta ne uključujem sebe još uvek, s obzirom da vas pratim tek nekoliko dana), ali moram da naglasim da je za početak veoma bitno da svest pojedinca (makar i samo razmišljanje i svest!), postoji! Tada se pojavljuje i svest drugog, pa trećeg, pa n-tog pojedinca, i te misli, se konstruktivno mogu razmenjivati i razvijati u pravcu delanja, ne samo pisanija. Sigurna sam u to, i odlučna da vas pratim i čitam i dalje!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s