Dolazi cirkus

Nije teško svakoga dana naći prigodan podsetnik da živimo u zemlji dalekoj, na brdovitome Balkanu… redovno je uhvatiti se za glavu pre i posle svakog jela uz uvek prigodan uzdah. Naravno, postoje aspekti naše brdovitosti koji su meni lično divni i ne bi ih menjao ni za šta na svetu (barem za sada – stoga i jesam u Srbiji). Evo događaja od pre nekoliko dana, koji me je baš ostavio zbunjenog po gore navedenom pitanju.

Bobby`s back in town

Stigao je cirkus, ako niste znali. Ista ona „Corona“, koja već decenijama, rekao bih, obija pragove balkanskih metropola. I posteri su tu, kao i uvek. Nema se šta ni dodati ni oduzeti, uvek su cirkusi imali postere, nekad fine a nekad i ne. Tjah…

Srećom, deo promocionalne strategije cirkusa „Corona“ o kojem želim da pričam teško da ostavlja ravnodušnim. Ako živite na Novom Beogradu, verovatno i znate o čemu pričam: promoter u automobilu koji jako sporo vozi kroz relevantna naselja (čitaj ide blok po blok) i dere se na sav glas iz megafona: „DAAARAAAGIII NAŠI, CIRKUS KORONA PONOVO U VAŠEM GRADU…“ i tako dalje i ukrug.

Bio sam, iskreno, zatečen. Zatim ponesen sećanjem na rano detinjstvo u geto-Zemunu, gde su Romi dolazili pod prozor sa mečkama i dairama, tražeći milostinju. Znali smo mi klinci da pobegnemo kućama pred onim jadnim, ofucanim, ispirsovanim dlakavim čudom, pa da vrišćemo sa prozora i bacamo im novčiće i poneku petardu… eh, to su bila vremena (vidim sebe za cca 50 godina: „…a ne danas ova deca za kompjuterom… u moje vreme se bežalo od medveda…„).

Gvirnem ja tako kroz prozor, ne vidim ništa, ali čujem. I primetim, primim poruku. Cirkus je u gradu, tu i tu, dve predstave dnevno, navali narode. Okej. Simpa, što se kaže.

A zatim se sve to ponovi. Samo glasnije. Pa još glasnije (vozilo prilazi mojoj zgradi izluđujuće sporim tempom). I tako u krug, do u ludilo i natrag, sve dok mi pun lonac boranije nije iskipeo. Ma, ih. Stavljam emocije na stranu (stoga i ovolika vremenska distanca, mogao sam pisati o ovome i odmah nakon događaja) i hoću da analiziram šta se tu zapravo desilo.

Plus

ovako nekako

ovako nekako

  • Očito, nije mnogo promotivnih modela koji se u ovo moderno 1-na-1-komunikacijsko-doba oslanjaju na tako bukvalno srednjovekovne koncepte kao što je city crier, odnosno gradski vikač (ili možda drekavac?). Inovativnost, odnosno novo-prastari pristup „garantuje“ barem površno interesovanje publike.
  • Pokrivenost, tj izloženost ciljne grupe poruci je ludački velika, budući da 99% stanova nema zvučnu izolaciju adekvatnu za ovu priliku na svojim prozorima: automobil koji obiđe sve relevantne novobeogradske blokove, sa nakačenim megafonom (koji je nesumnjivo artefakt `90-ih sudeći po jačini) i neumornim drekavcem, u vemenu od 17.00h do 18.30h radnim danom (ili nešto ranije nedeljom popodne) je apsolutni pogodak, što se toga tiče.
  • Poruka je nesumnjivo vrlo adekvatno upakovana, uzimajući u obzir sadržinu ponude (iskustvo cirkusa je usko vezano za buku, preterivanje, čudne mirise i premišićave žene sa ili bez brade, te razne formule i očekivane matrice u vidu reči i čulnih utisaka po kojima se iskustvo odvija). Promocija sve ovo vešto nagoveštava.
  • Troškovi oglašavanja se svode na gorivo za automobil i teorijsku dnevnicu za drekavca. Dovoljno.

Minus

Ne mogu da, barem ovako napamet, smislim ni jedan validan minus datom vidu promocije za upravo ovaj (i samo ovaj) proizvod. Arhaičan jeste… nekulturan čak, budući da prepredeno koristi period tzv. „kućnog reda“ i vremena za odmor… iritirajući u svom ponavljanju i silovanju zvučnih talasa u javnom prostoru, to svakako.

Ali – nijedan od ovih sudova nije dovoljno uticajan da zamuti ili osujeti poruku promocije, što je jedino bitno. Ja neću otići u cirkus, jer to nisam ni nameravao – ne sviđa mi se iskustvo. Verujem, ipak, da deci apsolutno ne smeta ni jedan od gore navedenih „problema“ i da će istom žestinom i upornošću navaljivati na roditelje da ih i odvedu na cirkusku predstavu.

Jednako

Potpuna pobeda, što se mene tiče. Još su tvorci Sesame Street-a dokazali da deci apsolutno ne smeta ponavljanje, čak suprotno, uživaju u njemu (jer imaju vremena da pohvataju sve). Malkolm Gledvel (M. Gladwell) piše o tome u knjizi „The Tipping Point“, ako se ne varam. Ciljna grupa promocije i jesu deca, u uzrastu do 15 godina, uz eventualnu kolateralnu štetu u vidu mladih roditelja i poneke grupice srednjoškolaca. Poruka prenešena, cirkus uspeo da pregura još jednu sezonu.

Mislim da su retke zemlje koje još uvek dopuštaju ovakav vid oglašavanja bez regulisanja. Meni je, nekako, zaista slatko što je to kod nas još uvek tako, mada verovatno ne bi trebalo da bude. Podseća me na medvede, ako išta.

Pobeda. Pirova, možda, ali svakako pobeda. Nadam se vašim komentarima.

naravno, sve fotografije su vlasništvo drugih ljudi, linkovane ka originalima,  fair use i to.

Advertisements

Posted on jul 1, 2009, in Advertajzing, Filozofiranje and tagged , , , . Bookmark the permalink. 1 komentar.

  1. LOOL
    da, to sam videla u Grckoj – tako se prodaje voce i povrce, na kamionetu sa zastrasujucim razglasom. Jedino sto se ne reklamiraju (ne izvikuju) SVI artikli nego samo lubenice po popularnoj ceni! Super fora. Iritira ali (ocigledno) radi posao.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s